Беседа Владике Максима на опелу блаженопочившег Владике Артемија. Манастир
Нова Никеја 23.11.2020. год.
Ваша преосвештенства, часни свештеници, преподобни монаси и монахиње, богољубиви саборе духовних синова, кћери, сродника, пријатеља, познаника, епархиота, поштоваоца нашег блаженоупокојеног духовног оца, великог авве, старца и епископа нашег Артемија, помаже Бог.
Сабрали смо се данас, духовно осиротели, у ово Божје село Лелић, да се молитвено опростимо од нашег најдражег и вољеног, духовног пастира и владике Артемија. Верујемо да само Бог зна са коликом синовском тугом су испуњена наша срца, због представљења нашег духовног оца и наставника нашег спасења. Као што нам је немогуће да речима изразимо оно што у срцу сада осећамо, још нам је теже да у овој опроштајној речи, са нашим вољеним духовним оцем и владиком, обихватимо свеукупни његов живот, проткан огромним трудим и ревношћу у његовом служењу Богу и роду. Зар може муцави људски језик да искаже сву ту свету и светлу тајну личности оног побожног лелићког дечака, пониклог из благочестве породице, из овог светородног лелићког села, који је прерасто у духовног горостаса, толико великог и снажног, да предржи заљуљани брод наше Цркве и нашег народа, на бури савременог безбоштва? Једино је Срцезналцу Богу, пред Киме нема ничег сакривеног, позната сва тајна горостасне личности нашег вољеног пастира и духовног оца Артемија. А нама је познато да је ишао оним јеванђелским путем, који је утабан страдањима и трпљењем Христа ради, којим су прошли и до Раја дошли, сви светитељи Божји. Носио је смирено и трпељиво наше косовско распеће и гоглоту кроз коју пролази наша Црква и народ данас. Служити Богу, а не времену, јесте завет светоотачки, али и главни животни мото владике Артемија. Нема тог непријатеља Бога и Цркве у Србији и шире, коме владика Артемије није изашао на биљегу, суочио се са њим, по цену ма којих страдања. Од безбожних комуниста и хорди шиптарских сепаратиста, до кривоверних екумениста, гоњен од немила до недрага, био је и остајао пријатељ Божји, а не пријатељ овосветских властодржаца. Зато је свој животни пут поплочао великим страдањима, јер је у себи носио велику веру и оданост православљу, светим оцима и Цркви Божјој. Од његових раних дана у богословији, преко студија, па до задње његове речи, изговорене или написане, остао је непоколебиво веран светим оцима и православном богословском предању, а тиме веран Цркви светих отаца. На таквом темељу градио је сав свој живот и служење у Цркви. Томе је придружио своје богољубље, изражено кроз његову монахољубивост, следећи свете оце не само речима, већ животом и делима, пригрливши чврсто свети монашки живот. Сва академска знања и звања његову богочежњиву душу нису могла задовољити, јер је схватао суштину светоотачког богословља, да без живота по светим отацима, нема ни науке светих отаца. Своје прве кораке у служењу Цркви започео је под руководством највећег богослова двадесетог века, великог духовника и ревнитеља вере православне, светог Јустина Ћелијског. Имајући пред собом живи светитељски лик свог светог старца Јустина и пример великог светитеља и земљака, светог Николаја, Жичког и Лелићког, владика Артемије је свим срцем усвојио од њих светоотачки смер и правац. Следећи пример и пут ових духовних великана, владика Артемије је у остатку свог живота ту искру непромењене вере отачке, распалио у својој души, а кроз пастирски рад је разгоревао у душама православних, широм наше земље и света. Дубоко је, својом синовском оданошћу и љубављу схватио, а кроз послушање прихватио, светоотачко предање светог Јустина Ћелијског. То је најдрагоценија истина за све нас, његова духовна чеда, јер је тиме постао и остао једини који је то светојустиновско предање нама пренео и предао, сачувано од икаквих новотарских измена и дорада. Предао је оно што је примио, поучавао је онако како је сам живео, постојано и смирено следећи подвижнички и исповеднички пут свог духовног оца, светог Јустина. Велика је то била част за владику, да буде духовни син таквог великана међу светим оцима, а владика Артемије је ту част оправдао, аманет свог духовног оца одржао, сачувао и нама предао. Не постоји људска реч која би могла због тога одати достојну захвалност владики Артемију, коју му дугујемо ми, његова духовна чеда. Животни пут владике Артемија је најсличнији путу светог Јустина Ћелијског. Истина Христова је у овоме свету увек гоњена, и обојица су због те истине били гоњени, понижавани, вређани, кажњавани. Борба за веру, Цркву, свој страдални народ и паству, прогон и клевете које је због тога примао, били су велики крст који је владика Артемије трпељиво носио. Трпео је наш епископ и старац увреде, понижења, омаловажавања и клевете од разних пријатеља овог света, а оне најстрашније - од своје лажне браће, а на све то је одговарао кротком трпељивошћу, не само да није осуђивао, већ је својим прогонитељима често и благодарио. ...
Целу беседу можете прочитати на www.eparhija-prizren.org/wp-content/uploads/2020/11/Maksim-1.pdf
24 нов 2020
